Osnovna škola Ante Starčevića Lepoglava

                          Moj grad

             Moj grad ima srce od ahata

 lijepu glavu okićenu

 vijencem ivančica,

 haljinu istkanu od

 najfinije čipke.

 Glas mu žubor

 bistrih potoka

 i razdragan pjev ptica.

 On priča priče

 o bijelim fratrima

 i tajnama stoljetnih

 zidina.

 Oči su mu pune sunca

 i miriše na zrelo grožđe i

 žute dunje.

 Na njegovom krilu gnijezde se

 naša djetinjstva.

                                                                                                                                               Snježana Krnic, učiteljica

              Negdar i vaj

Emili:Buok baka!

Martina:Dbr dien baka! Kak si kaj?

Baka:Buog daj deca!O,ljijepa ma ribica i mrtuljeki,pa sta mi dšla?

Iskra:Moma nas ja ntirala d naj idama malo pgladati baku kaj diela i kak ja kj.

Emili:Rakla ja d naj idama malo vun n zrak.

Hana:Jš mi ja rakla d mi boju oči scurela kuljiko buljim v tie televizr.

Baka:Pa dbro vom ja moma rakla.Od tga buljenja si nsita očalji.

          Imam vum fina štruklja kaj sm ščare spakla.Mrti bi štela jesti?

Kaja:Fala baka.Glji sma vaj dmo jela pizzu.

Baka:Moma ja spakla?

Kaja:Ja!

Baka:Deca,a kaj vi denes jieta v škuolje?

Martina:Kaj jema?Rižu z graškm,griz z Benkom,jogurt s pecivom,banana,dinosaura,pizze….

Kaja:Pa ni tuo num ja nie p vuolji!

Baka:Znom ja,vi bi somo jeli ta kečapa,majuneza,nuteljina…

Emili:Nutela sa vlji.Pa tuo ti ja kak d jieš čokoladu.

Baka:Nom ja kuharica Treza kuhala gra i zalja,žgonca z bielu kavu i si sma bili zdvljni.

Emili:Mi ti vaj jiema v škuolje saki dien 2 pot.

Baka:Mi sma išli jiest da ja pdvrnik dšel v razred i rakel:“Rdari p ronu!“

Martina:A de sta vi imeli TZK?

Baka:Kaj ja tuo?

Martina:TZK? Tjelesno viežbunja.

Baka:Aha,mi sma tuo zvali- fizički.Vi vaj imata špuortsku dvranu,a traljavi sta i gingavi kak strujni čučeki.Vzita sa puol kilometra v škuolu.Zato sta nikakvi.Nas ja nie nišča vzil.Sa p sot sma išli pešica.Zato sma bili fljatni i jaki.

Iskra:Moš mislit!Pa pglajta sa vaj!

Hana:Pa kak sa tuo spminaš z babu.Bom ti mome rakla!

Baka:A denes,denes mu nasmeš nič rači d diela jer bi mam dšla njagva momica i rakla d njajno dieta na nišča iskriščaval.A tuo kaj njajno dieta na znu nič delati – pa jedva da si som šmrklja obriša – tuo ja nie važno.

No viš prie 50 ljiet ja sigurno bilo ljepša nek denes.Dieca su bila 100 pot buolja.Sa kaj sma njim raklji su nom pmagalji.Krumpier su z nomi skapali,gruozdja su brali,s kravicu su n pašu išli,vdu nsili ka ja nie bila puoljek iža.Muoralo sa iti v salo p vdu.I šlatu sma tom prali.K vačru su sa išli vučit,nga prat i spat.

Nisu dieca londrala p sale ni p Ljiepeglave.Da ja v Lepe tuljilo 2 vura,si su znali d njim moma i tata boju dšli šifta dimo i d ja oni muoraju dmo pčakati.Č su nie bili dmo,moma bi ja z batinju piskala.A denes su somo n fecbuku,n internietu,no pa čak i n kvikeru…

Iskra:De?

Baka:N kvikeru.

Iskra:N vlji sa n k kvikeru nek n t tviteru.

Baka:Mane ja tuo sajano.Ja somo znom d cieli dien tga đavla dielaju.Nikakvga psla sa namraju i naznuju  prijati.Pa ti njim ni momica denes nadaju nič delati k si na bi slučajno rokica zmazali.

Emili:Pa i mi denes pmažama našimi.

Martina:Ja svamu dede nštimam na mobitelu aplikaiju štaru gt oča i da si som sjučanjo pritisna svetlo na mobaču,furt ma zva:“De sa tie glat gasi?“

Iskra:A ja svamu tate saki dien muoram pkazivati kak sa piša u Wordu.Saki dien neko od tga pzabi i kriči:“Kak vaj naj idem v nuovi rad?“

Kaja:Čudno ali ja sve mome  muoram pkazivati kak sa diela čipka jer da si nje ti kazala,nije sa ja štiela nfčiti.Štara pevača sta vi prie pslušali?

Baka: Prie su bila pesma lagane i riječi si razmel.Tuo su ti bila pesma kaj ja ppieval Ivo Robić,Arsen Dedić,Gabi Novak,Tereza…

Martina:Pa dbro kaj misliš da sm ja nie čula z ta pevača? A Lesicu si pzabila?

Baka:Kaj bi.A ova denešnja pesma somo cviliju i cmučaju.

 Emili:Pa i prie su tak igrali oni Bitlsi.Zmislim sa d ja deda rakel d su tak igrali k d nieki rbanta p luonci.

Iskra:Očaš baka d ti neko odppievame?

Baka:Očam! (Djeca pjevaju pjesme Nade Dimšić:Život nije siv).

Baka:Pa ljijepo sta tuo otppievala!

Martina:Pa i ti baka znoš od Dimšićka pesmu?

Baka:Pa i ja ti tuo pratim.

Hana:Viš baka i mi sma vrijedna kak si i ti bila.

Emili:Čipku znoma raditi, a sa drugo ja lako.

Svi:Mi ta draga babica vuoljima i pštivame!

(Zagrljaj)

Baka:Joj, bota ma zgotila!

                                               Autorica teksta:Štefanija Dretar,učiteljica

                           ŽOTI DIEČAK

Onak kak i Ratko Zvrko zno jadnoga diečaka,tčno takvga i ja znom.Viseki ja i tijenki kak suharek i glji kak Grga Cvireki.

Da žljajfa bicikljin čz salo,sa kkši i si puroni sa rzbežiju.I strinu Ivku ja skrm zgazil.Štrajfal ju ja p šurcu i rzdrapil ja nšnituni šling nojnjam.Strina Ivka ja somo stigla rači:“Buog sa smiluj!Dieča pa sa boš zakllal!“Strina ja jš prema nabu sklapala roka,a dieča ja vač n becikljine paljal brata,sastru i svaga piesa.Da su projurili kre soseda Miljeka,Bgma ja Miljek skčil nazo n štiengu jer bi ga stuo posto spuh sigurno itil dlje.

Ščare ja z hižu našel vapno i notru vuto ja tripot skčil.Bil ja ves bieli, a trepavica su mu bila siera kak mamu stricu Vinceku da sa napil.Kak miš s psijej ja zgladel.Moma mu ja nie znala otkut da ga pčna prati.Šlaf z vdu ja bil najbuolji.

Da ja lačen,z hiža dnasa tak valjiku šnitu kruha nmazunu s pštietu somo kaj ga dlje ne iti.

Da ja vujcu Mareku prbušil traktrsku gumu,tata ga ja ščiesal s tienku šibicu p guoljimi ngomi.Toncal ja lmbadu na 78 okretaja.

Alji on vum ja i dbr kak i Zvrkov Grga.Saki dien ida v dućan p kruh.No,potom ga puol zščiplja i pjie ali ostatak dnasa dimo.

Roni i mujceka i peseka.I ljiepo popieva i igra jadnu te istu pesmu:“ Ojdi oča,ojdi oča p vino!“

                                                                                   Autorica teksta: Štefanija Dretar,učiteljica

U Lepoglavi 15.11.2017.

                                                                   MA PUCA

Štel sm si pucu najti.Deda Rudek mi ja rakel d sa puca  n  iščaju p dienu nek p nči i tuo baš onda da sa mrtuljeki skupljaju okoli svetla.

Jš mi ja rakel d puca muora zdljekaga dišati kak ruožica v lipnju i d muora imeti malo rskmuosluna lasi od vetra k bi tuo sa skupa onda

zgldelo jako romantično. Čobica muora imeti čljana kakti mak,a ljičeka ruoza i glatka kakti jabuka. Kaj bi mi ona dala kušlec,

deda Rudi ja rakel d ja nje najprie muoram dati pušlek ruožic i d nje muoram pd oblokom  ppievati:“Dojdi,dojdi Barek,vu našu staru klet,

bombone sam ti kupil,s črtom 505…“

Mislim d ja tuo jako komplicieruno.Ja sm sve puce nie dal ni pušlek,ni kušlec.

Nemam ni klijet. Ona nema čljana ljičeka niti rskmuosluna lasi.

Ona si lasi važa v kuonjski  rap i smija sa od vuha d vuha da ma vidi.

Ja sm nje somo rakel d nek zutra pklje škuola duojda k mane pa nje bom pkazal kak ja igram. Da sm bil gtv dala mi ja kušlec i rakla:"Vraži si ti dečec! Kak somo znoš

lijepo igrati!"

Tekst napisala: Štefanija Dretar, učiteljica

Razigruna duol

Šarene ruožice

po ledine se razbežale,

a na nebu bieli oblaki

z vetrom se zaigrali.

Rieka se niz duol požurila

da bi čim prie

niz slap

se spustila.

Jen bieli mrtulj,

razigruni,

nad slapom leti

i te bistrine se divi.

A slap šumi i šumi

dojde veter k njemu

i  on z njim

još jakše zahuči!

Natalija Hojsak, 6. b

(siječanj, 2014.)

DEDA RUDI

Muoj deda sa zva Ruda.Da kom treba iti, treba mu štap.

Da ja baba dbra vuolja onda ga zva Rudek, a da ja srdita mu vlji:“Ti stari plesnjivec!“

Da puoštar dnasa penziju,dedu zva:“Gospon Rudolf, stigla je penzija!“

Muoj deda onda ida fljatno i ne treba štap.

Jadna teta kaj živi v Varaždinu, jampot ja mamu dede rakla:“Dragi Rudislave,se sećaš kak nam je bilo lepo v srednjoj? I još navek imaš tak lepi mustač!“

Deda sa onda som kakti zkašlja.Za tu tetu onda ma baba vlji da ja tuo

jadna obična žfica.Saki pot da ta teta odida, ma baba dedi  gvri da ja stari norjak i niškoristi. No saki pot sm videl da baba onda samoinicijativno dnasa gemišt i dst glasno mu ga dena n stl tak da puol gemišta skči vun.

Alji si onda baba navijek sada bljiža g dedi. Ja si sadam z druga stroni maga deda. I ja i baba vuoljima maga dedu Rudislava.

A kak mu ja praf z praf  ima?!

                                                                                     Tekst napisala:

                                                                                     Štefanija Dretar,učiteljica

NASLOV: Z čipku po svietu

ULOGE:

Jana (dobra seka)

Nika (zločesta seka)

Ela (zločesta seka)

JANA: (sjedi na pozornici, radi čipku)

NIKA i JANA: (stižu na pozornicu spremne za izlazak)

NIKA: (telefonira) No, no, no bom Janu nagovorila, pa rekla som ti za 5 minot  pred mo hižu…je, je, no?!! (razmišlja u sebi) ma nemam ja vremena…

ELA: (trči za Nikom i stavlja ruž na usne) Jana si se zriftala?! Pkreni se več jenpot!!

JANA: (zbunjeno gleda u sestre i dalje radi čipku) A kom pa vi idete?

ELA: Pa sigurno neme doma čubele kak ti i bateke premjetale.

NIKA: Jana, ti si naše duobi, znaš da smo tuo …takvo duoba prerasle da se čipka redila.

JANA: (uzdahne) No? Kam na kraju idete? Bom na kraju dbila odgovor?

NIKA i ELA: Ideme v diske toncati i dečke si najti! (odlaze s pozornice)

JANA: Čakajte! Tom vam nema nikakvih dečki vaše duobi-tom su somi pijonci i smrdljivci.

NIKA i ELA: Jeee- noo!

JANA: Dbro, dbro…bome vidle kje bo na kraju imal prav!

ELA i NIKA: Ah, pusti ju. Ideme!

JANA: Joj, joj…pa nijesam ni pštu otperla šteru mi je sused poštar dnesel.

            Ha? Pa kaj je tuo? Po..poziv?

            Ja sam pozvuna v Španjolsku zbg svega truda i smisla za čipku! I još sum tri karte dbila.

NIKA i ELA: (dovlače se na pozornicu) Došle smo, napokon.

JANA: (samo gleda u sestre)

NIKA: Ela, pgle ta još čipku djela. (smije se)

ELA: Ha, ha, ha. Jana, Jana

JANA: Samo se vi smjejte, da znate dk ste vi dečke v disku gledale ja sam s čipkicom 3 karte za Španjolsku osvojila. Se se vraća, se se plaća.

ELA i NIKA: (skaču od sreće, misle da i one putuju) Idemo u Španjolsku, idemo, idemo!!!

JANA: E pa nejdete nikum, da ste čipku redile, išle bi!

NIKA:…sekice?!

JANA: Nema sad, „sekice, sekice“!

ELA: A čipkica…čipkica? (tužno)

JANA: Nema nič, idite si v disko i some tancajte. Dok sam rekla da čipku redite vi ste se smejale.

NIKA: Znoš, v disku opče nije tak dbro kak smo mislile…ipak je čipka za nas.

JANA: A kaj som vam ja gvorila..z čipku po svietu!!

Dramsko-scensku igru napisale su i osmislile učenice dramske družine: Živa Bajsić, Petra Murić i Patricija Svetec

Moj djed

      Ime mog djeda je Ljudevit, ali svi ga zovu Mišo. Ja ga, naravno, zovem djed. On ima šezdeset devet godina. Glavu mu pokriva kratka sijeda kosa, a lice krase plave oči i brkovi.

S djedom  volim provoditi vrijeme, uvijek me barem malo nasmije. Stalno je veseo i dobre volje.  Nije dosadan, ali ponekad zna biti malo naporan. Na žalost,ne vidi baš najbolje na svoje blistavo plave oči. Stalno govori da ne vidi baš ništa. Kad treba pomoći mojoj baki NE VIDI, kad treba brati grožđe NE VIDI,  kad treba iznijeti smeće NE VIDI, a kad treba čitati novine i gledati TV sapunice savršeno VIDI!  Svaki put kada mu želim postaviti neko pitanje on me prekine i počinje pričati: „ Joj,dijete moje! Da ti samo znaš kako  ti je to kad ne vidiš, pa ne kaže se uzalud  ČUVAJ  TO NEŠTO KAO OKO U GLAVI!!!  Meni ti je sve sivkasto kao da mi je paučina na  oku.  Ljude vidim samo u obrisima kao da duhove gledam.“ Meni oči već  refleksno kolutaju i preokreću se jer napamet znam što će reći. No, ipak je on  moj djed i poštujem ga, pa i to pretrpim. Da ne okolišam i govorim o njegovim problemima reći ću vam nešto o njegovim mladim danima. Bio je zaposlen kao električar, a u slobodno vrijeme popravljao je i lakirao automobile. Još i dandanas uzgaja životinje i član je Udruge malih životinja u Lepoglavi. Redovito odlazi na  izložbe i natjecanja. Više nije tako aktivan kao nekad, ali  nije da samo sjedi u kući i čita novine.

     Ovo je ukratko bilo nešto o mom djedu. O njemu bih mogla još puno pisati,  ali ne mogu... jer me upravo zove da  mi ispriča kako ništa ne vidi!

                                                                                                        Živa Bajsić,  7.

VOLIM DJEDA I BAKU

 Volim svoju baku jer mi često priča priče koje sama izmišlja. Priče su uvijek jako smiješne i uvijek isti početak drugačije završi, što je baš zabavno.    

Moj djed i ja svake nedjelje zajedno rješavamo križaljke. Kad negdje zapnem, djed je tu da mi pomogne. I tako moji baka i djed uvijek nađu vremena za mene i zbog toga ih neizmjerno volim.  

                                                                                 Laura Barlek, 3.c

VOLIM DJEDA I BAKU

 Moji baka i djed jako su dobri, da nema njih, ne bi bilo ni mene. Oni su me othranili kad sam bila mala i kad su moji roditelji radili. Zato ih volim najviše na svijetu.

                                                                               Blaženka Ratkaj, 3.c

VOLIM DJEDA I BAKU

Volim svoju baku zato što mi svaki dan , kad dođem iz škole, skuha ukusan i pošten ručak. Djeda volim zato jer je uvijek prema meni darežljiv i pun dobrote.                     Volim ih i zbog drugih prekrasnih stvari koje  čine za mene. Imam i drugu baku, ali drugi djed nažalost više nije živ. Nisam ga nikad ni vidjela. Ali svi govore da je bio dobar i pošten čovjek.

                                                                                Lucija Šinko, 3.c

Moj djed

Moj djed zvao se Stjepan. Uvijek je bio nasmijan i veseo. Pamtim ga kao jednu od boljih osoba koju poznajem. Želio mi je sve najbolje i poticao me u svemu.

 Imao je  kratku sijedu kosu i gotovo uvijek nosio je šešire i kape. Isto tako, volio je nositi svoj prsluk u klasičnom vojničkom motivu. Bio je dosta visok, ali i jako mršav. Stanovao je s bakom u njihovom posebnom dijelu kuće jer je uvijek volio imati svoga mira. No, nije prošao dan a da ga ranom zorom nisam vidjela jer se budio rano. Voljela sam otići do njega i s njim provoditi svoje slobodno vrijeme. Pored njega morala sam glasnije razgovarati jer je kao mlad radio u kamenolomu pa je slabije čuo. Znala sam provoditi sate s njim, a on mi je pričao priče o svojim mlađim danima, neke od njim su bile jako zanimljive, pa mi ih je morao pričati i više puta. Najviše od svega obožavala sam s njim prošetati do klijeti koja se nalazi na samom početku šume, a tamo je čist zrak i prekrasan pogled na moj grad, Lepoglavu. Sa sobom je uvijek nosio svoj drveni štap. Osim stalnog rada oko kuće, u svoje slobodno vrijeme gledao je televizor, osobito je pratio vijesti i sjednice sabora. Volio je i blagdane jer smo se tada svi okupljali i cijela rodbina je bila na okupu.

             Voljela sam provoditi vrijeme s njim, kao i blagdane jer smo se tada svi okupljali. Zauvijek ću ga pamtiti samo po dobrome.

Mihaela Špiljak, 6. b